O koncertima 8. i 13. marta na sceni kluba BitefArtCafe, o svojim roditeljima – ocu Zafiru Hadžimanovu, majci Senki Veletanlić, kojima su koncerti i posvećeni, o saradnji sa ćerkom Martom, o BitefArtCafe klubu kao drugom domu, novim projektima, najnovijem albumu, kulturnoj baštini Senke i Zafira, o Osmom martu nekad i sad, o bivšoj Jugoslaviji i jugonostalgiji

Naš današnji gost je redak umetnički talenat, gotovo kao biće sa druge planete, imao je od koga da nasledi te divne gene.

Vanserijski, izvanredni muzičar, etno fusion jazz pijanista, kompozitor, aranžer, autor.

Roditelji su mu bili izuzetno popularni na prostoru cele bivše Jugoslavije, a i mnogo šire, u doba kada se SFRJ poštovao znatno van svojih granica, i kada smo neko vreme bili svet.

„Muzika koja nas je rodila“ jeste naziv koncerata koji će biti održani na Dan žena, 8. marta i u petak, 13. marta u popularnom klubu BitefArtCafe, u okviru serijala, ciklusa i festivala „Musicology Sessions“.

Diplomac sa čuvenog i prestižnog Berklija (Kalifornija, SAD), sarađivao je sa mnogim inostranim, regionalnim i domaćim kolegama u svetu muzike, i sada će se predstaviti sa svojom voljenom ćerkom Martom Hadžimanov.

Ako su mu roditelji majka Senka Veletanlić i otac Zafir Hadžimanov, jasno je o kome pričamo.

 Vrhunski umetnik VASIL HADŽIMANOV je između snimanja novog albuma i priprema novih koncerata u Beogradu našao malo vremena za intervju uživo sa ekipom Music Pocket Magazine-a.

Porodični koncert „Muzika koja nas je rodila“ ćerka i otac – Marta & Vasil Hadžimanov će održati u nedelju, 8. marta na sceni kluba BitefArtCafe (21:00h).
Kako je taj koncert na Dan žena već unapred rasprodat, zakazan je odmah i sledeći za petak, 13. mart.
Neko bi se našalio – Petak 13.-i, veče horora, ili filmova strave i užasa.

Veče će biti posvećeno Senki Veletanlić, dami jugoslovenske džez i evergreen scene, koja nas je nažalost nedavno napustila u januaru ove godine.

Na ovom posebnom koncertu oživljava se duh jedne epohe, ali i večnost predivnog i moćnog Senkinog glasa. Na repertoaru će se naći pesme Zafira Hadžimanova i Senke Veletanlić, Vasilise, Bisere Veletanlić, deda Vasila, svih koji su utisnuli zvuk i emociju u živote generacija.

Biće to muzičko veče porodičnih priča koje se pripovedaju kroz pesme, sećanja i melodije.
Te kompozicije su oblikovale odrastanje i umetnički identitet vokala Marte i pijaniste i kompozitora Vasila, ali i omaž muzici koja diše kroz generacije i ne poznaje granice.

Vasil i Marta Hadžimanov su imali već zajedničke koncerte u BitefArtCafe-u 2022. godine, i sada se vraćaju prvi put sa ovim novim programom, posvećenim porodici Hadžimanov – Veletanlić.

Vasil Hadžimanov je često u različitim sastavima nastupao u lancu klubova BitefArtCafe, na Paliluli, Summer Stage na Kalemegdanu i ranije u Soul Society – Bitef teatar.

Takođe, u Beogradu Vasil je svirao nekoliko puta u Kolarčevoj zadužbini sa Big bendom, sa ruskim kolegom Olegom Kirjejevim, i imao je svirke u klubu 5ta soba, upravo sa ćerkom Martom.

Sledi naša nova emotivna, setna muzička priča.

Odnosno, priča VASILA HADŽIMANOVA.

TUGU LEČIM TAKO ŠTO NE MOGU DA PRESTANEM DA SVIRAM I DA SE BAVIM MUZIKOM


Približavamo se koncertu na Dan žena, 8. marta, ali vi ste već zakazali i drugi za 13. mart u klubu BitefArtCafe. Sa kakvim emocijama vi pristupate novom koncertu? Gledano profesionalno muzički, tu ste sigurno spremni i uvežbani. Međutim, koliko ste kao ćerka i otac spremni emotivno da idete u susret jednom koncertu koji će biti posveta upravo tvojoj divnoj majci, gospođi Senki Veletanlić, i dragom ocu – gospodinu Zafiru Hadžimanovu, ljudima koji su vaši najbliži, a sada ih nažalost više nema?


– Niko zapravo ne zna kako je to dok mu se to u životu neminovno ne desi. Recimo, imao sam već to iskustvo kada smo pravili koncert posvećen Zafiru Hadžimanovu u Skoplju, sa njihovom filharmonijom, čini mi se da je prošlo više od godinu i po dana od tada. Ni to nije bilo nimalo lako. Naravno, ni ovaj koncert u BitefArtCafe klubu neće biti lak, jer sve je to srašno i sveže, nedavno nam je otišla Senka. Mi smo zakazali koncert za osmi mart mnogo ranije nego što smo uopšte pomišljali da će da se desi ovako nešto sa mojoj majkom. Ali, kao što sam ranije već govorio, ne da se stavljaju stvari pod tepih, pa da eksplodira na nekom drugom mestu, jednostavno lečim se tako što … ne bežim od muzike. Ne mogu da prestanem da sviram. Evo, snimili smo novi album, sa bendom, u Skoplju, bili smo u Splitu, imali koncert u Nišu (Klub Livnica), meni svaki taj nastup i ta muzička avantura pomaže da lakše prebrodim ovu tugu.

 Naravno da to ne može da se tek tako prihvati, i svakako da će biti potrebno mnogo vremena da se to zaista sabere, a možda i nikada neće. Kako je sa ocem slučaj, prošlo je pet i po godina kako nam je otišao, i dalje je meni sve sveže, kao da je nedavno. Sa roditeljima je to priča koja se ne prolazi, to su mi pričali svi ljudi koji su nažalost izgubili svoje roditelje. Ali, naravno, nađeš načina da se boriš i da ideš dalje, i ovo je moj način, i Martin takođe. Opet, ništa lepše da slavimo njihove živote na taj način što ćemo da podsetimo opet ljude na te divne pesme koje su oni pevali, uz dodatni repertoar, koji je od dede Vasila, preko Bisere Veletanlić, onda i druge Martine babe, a moje tašte, tako da ćemo proći kroz celu tu našu muzičku porodicu, i pozdraviti svakog od njih.


Dakle, koncert koji nas očekuje će biti prava jedna Jugoslavija u malom ako tako možemo reći?


– Apsolutno, apsolutno, i oduvek je tako bilo. Ja nisam jugonostalgičar u onom smislu da mora da bude baš ta zemlja. Meni je lepa ta ideja o bratstvu i jedinstvu, i o toleranciji pre svega, a ako može i iznad toga, prijateljstvo susednih država, koje su veoma slične, da ne kažem i iste, dakle isti su ljudi, kao i u celom našem regionu. Odnosno, tako je i u celom svetu, ako malo opuštenije pogledamo stvari. Mi predstavljamo sve strane, i tako će uvek biti.

SVIRAMO NA DVA DATUMA – 8. MART – DAN ŽENA I PETAK 13.-I KAO DAN ČUDOVIŠTA

Odabrali ste da prvi koncert bude na datum Dan žena, ranije se izgovarao kao Međunarodni Dan žena, dok smo živeli u staroj Jugoslaviji, nekako se taj dan i uzimao kao neki poseban vid praznika. Koliko tebi danas znači taj dan, datum 8. mart? Čini li ti se da je mnogo više taj dan bio značajan u SFRJ? Možda je taj datum negde postao komercijalan u modernom dobu, da se obeležava kroz neke programe za žensku publiku? Sećaš li se kako se Osmi mart obeležavao u tvojoj porodici, odnosno da li ste uvek bili vaspitavani tako da budete pažljivi i privrženi prema slabijem polu, majci, supruzi, ćerki?


– Izgubilo se sve to što predstavlja tu neku zemlju koje više nema, sve to što si i nabrojao. Predstavlja i sistem koji je toliko bio truo, grozan, i sve je bilo strašno i užasno, svaka od bivših republika ne može da preskoči da su oni za vreme Jugoslavije bili u najgorem položaju, svi imaju isti tekst, kao što svi imaju identične tekstove oko mnogo drugih stvari, koje su apsolutno netačne. Ovo pre svega nije praznik komunističke ili socijalističke Jugoslavije, već je praznik svetski, Dan žena. Označava borbu za ženska prava, a to mi obeležimo tako što smo nežni i dobri prema ženama, što bi opet trebalo da činimo svakog dana, a ne samo tog Osmog marta.

Opet, važan je datum za ljudska prava, pre svega, i lep je povod da se izvedu dame na jedan lep koncert. Drugi datum ima jednu drugu simboliku, kada sviramo 13. marta, a to pada na petak, 13-i! Imamo tako Dan žena i dan čudovišta!

MORAM SAČUVATI TO NEIZBEŽNO DETE U SEBI KOJE SVAKO OD NAS IMA

 Odnosno, dan Džejsona, manijaka iz horor serijala „Petak 13.“. Tako vam se namestilo za taj drugi datum. Inače se kaže za umetnike, što dramske, pa i muzičke, glumce i muzičare, da su velika i večita deca. Uvek volite da se igrate, u svetu kreativnosti. Opet, neka druga izreka govori u pravcu toga da kada dođe taj neki neminovni period da umetnik se suoči sa gubitkom jednog ili dva roditelja, da nekako automatski prestaje – detinjstvo.
 Da li se ti osećaš tako da si bio možda veliko dete u tom svom stvaralačkom zanosu i opusu, i onda kada se desi u privatnom životu takav gubitak, što nas svakako uvek čeka, kao da si sa detinjstvom preko noći raskrstio i postao – odrastao (čovek)?
 
 
– Na neki način je izuzetno važno da svako od nas, koliko god to malo bila fraza što ću reći, ne izgubi to dete u sebi. To je za mene dobra fraza, jer je ta preterana ozbiljnost, serioznost, i to mišljenje mi smo kao svi mnogo zreli, i samim tim moramo da se ponašamo isključivo ozbiljno. Meni je takva fraza apsolutno na mestu. Moramo sačuvati to neizbežno dete u sebi koje svako od nas ima. Samo možda je nama lakše, umetnicima, jer smo stalno u nekom svom svetu koji je satkan od kreativnosti i mašte.

Deca su najdivnija stvorenja, jer nisu iskvarena svim ostalim uticajima, i bave se isključivo maštom i igrom. To je nešto što neko treba da ima i sačuva kod sebe, bez obzira na to da li je izgubio roditelje ili ne. Sa druge strane, postoji taj jedan osećaj zaštite od strane tvojih roditelja i kad je to već odavno prošlo, kada si ti već veoma zreo muškarac koji vodi računa o njima, koji su u nekim ozbiljnim godinama, i stigla ih je bolest, kao što se desilo i sa mojima. I onda se desi da već odavno ne možeš da računaš na njih na onaj način na koji si računao kada si bio klinac ili kada si bio mlad, zar ne? Ali, bez obzira na to, ti taj osećaj sigurnosti i zaštite i dalje duboko nosiš, dokle god su oni živi.
Kad njih više nema, defacto se stvori jedan osećaj ogromne praznine koja može i da te uplaši, iako je iracionalna, je l? Jer ipak, da se razumemo, ne zavisiš ti od tvojih roditelja još odavno u onom bazičnom smilu. Ali, ta veza sa roditeljima je najjača, i onda kada ih više nema u fizičkom obliku. Postepeno te stigne taj neki mrak i realizacija da si sam. I ako nisi sam, jer imaš svoju porodicu, svoju ćerku i svoju ženu. Sve je to iracionalno, ali ne možeš to da izbegneš.

NAŠA DRŽAVA NIJE U STANJU DA PREPOZNA I UKAŽE ZVANIČNO POŠTOVANJE LJUDIMA KOJI SU TO ZASLUŽILI, KAO ŠTO SU MOJI RODITELJI


 Veliki šokovi i odlasci, kako kažu na zapadu, departed, desili su nam se prošle godine, što kod nas, što u regionu. Tvoj divan prijatelj, na neki način kao brat, Matija Dedić, iznenada nas je napustio. Za njim je otišla i njegova majka, neprevaziđena Gabi Novak. Sa Arsenom od 2015. godine, sada su svi negde gore. Da li će možda predstojeći koncerti biti posvećeni i njima, budući da ste nastupali zajedno? Sjajne koncerte ste imali kao kvartet – Bisera Veletanlić, Gabi Novak, Matija Dedić i Vasil Hadžimanov u Mts Dvorani, Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu i dalje po regionu 2018/2019. godine. Da li će neki deo večeri biti posveta ovim „departed“ prijateljima, koji su nas iznenada napustili, a tebi su puno značili za života?


– Naši koncerti 8. i 13. marta su zamišljeni ipak kao posveta našoj familiji, koja je opet bila usko profesionalno i privatno vezana za Dediće i Novake. Recimo, pojaviće se na našem repertoaru koncerta i Arsenova pesma, ili neki instrumentali koje sam ja svirao zajedno sa Matijom. Svakako se i sa njima svaki put pozdravljamo od kada ih nema. Ja sam svirao na komemoraciji i na nekoliko koncerata posvećenih Matiji, i Gabi Novak, i Arsenu. Biće toga još svakako. U Hrvatskoj je to malo druga priča kada je reč o tom zvaničnom poštovanju.

Dakle, moji roditelji Senka i Zafir Hadžimanov su definitivno imali mnogobrojne fanove i poštovaoce njihove muzike, što možemo videti po pregledu na društvenim mrežama, kada se stavi neka objava, koliko ima reakcija. Nepregledan broj poruka, pisama, podrške sam dobio od ljudi, nakon što je Senka preminula. To je za mene bilo neverovatno! Zaista je to posebno da bude toliko reakcije za nekog ko se povukao pre 30 godina.
I taj pečat su oboje ostavili, Senka i Zafir, ali na zvaničnom nivou, to uvek nedostaje. Jednostavno naša država nije u stanju da prepozna i ukaže poštovanje ljudima koji su to zaslužili, i koji su tu Jugoslaviju i tu Srbiju zadužili svojim postojanjem i delovanjem. Hrvatska, sa druge strane, potpuno je drugačija u tom smislu. Oni tamo itekako poštuju ljude koji su to zaslužili i kojima treba ukazati poštovanje i kada ih više ne bude.


Da, naravno, tvoji roditelji su zapravo jedna prava, istinska kulturna baština, riznica jednog grandioznog umetničkog sveta.
 
– Tako je, tako je, upravo to, hvala ti na tome.

UVEK SE OSEĆAMO KAO KOD KUĆE U KLUBU BITEF ART CAFE

BitefArtCafe i čitav taj lanac klubova, od Bitef teatra preko ovog gde ćete sada svirati – Novi BitefArtCafe, sve do Letnje scene – Summer Stage na Kalemegdanu ili Letnji Bitef, zapravo su negde tvoja druga kuća. Bračni par Miša Relić i Tijana Sekulić veoma uspešno decenijama vode ovu muzičku priču čiji si ti deo veoma često. Doživljavaš li BitefArtCafe kao tvoj drugi dom u profesionalnom smislu? Gledano kao retrospektivu, tamo si nastupao u različitim sastavima, raznolikim projektima, duo, trio, kvartet, i sada u ovom formatu prvi put sa ćerkom Martom nastupaš… Voliš svoj drugi dom?


–  Naravno, doživljavam ga tako, kao dom. Mi smo svirali još kada je bio u svojim počecima u klubu Bitef teatra. Mislim na to prvo izdanje, onda je bilo drugo izdanje, onda u ovom velikom ili Novom BitefArtCafe-u. Miša Relić, koji je glavni i odgovorni za BitefArtCafe, i njegova Tijana su naši prijatelji mnogo godina i jedni su od retkih koji uprkos svim razlozima da to ne rade, zaista se trude da ponude ovom gradu neki program nije uobičajen, i gde možeš da čuješ neka imena iz sveta džeza, fanka, soula, RNB-a, world music-a.

 Mi imamo taj Beogradski jazz festivail, i imali smo do prošle godine „Jazz in the Garden“ u Botaničkoj bašti. To su otprilike dva festivala godišnje, gde možeš u par dana da čuješ nešto od džeza.

Doduše, i „Bluz I Pivo“ je jedan simpatičan klub koji se zaista trudi i to su sjajni, mladi ljudi koji su veliki entuzijasti. Međutim, BitefArtCafe je jedan, ako ne i jedini najozbiljniji pravi klub koji ima sve moguće uslove za koncert bilo koga ko nastupa na svetskoj sceni. I mi se tu uvek osećamo kao kod svoje kuće.


I zanimljivo je da ste vi – Marta i ti, baš sada ušli u selekciju programa festivala – serijala „Musicology Sessions“, koji traje već duže od decenije u BitefArtCafe klubovima, letnjim i zimskim. Obično se u ovoj selekciji nalaze inostrani muzičari fank, blues, soul scene, i bude neki domaći predstavnik. Eto, upravo si ti često na ovom festivalu kao domaći muzičar, jer te direkcija BitefArtCafe kluba i vidi kao svetsko ime? Sigurno ti znači ta čast veoma?


– Hvala im na tome. Jeste, mi smo svirali nekoliko puta na „Musicology Sessions“, tako da ni to nam nije strano. Drago mi je da možemo da branimo ove naše boje na pravi način.

UVEK PLANIRAM NOVE KONCERTE SA RAZLIČITIM SARADNICIMA I DRUGIM SASTAVIMA

Baš kada si spomenuo festival „Jazz in the Garden“, meni se čini da je Botanička bašta „Jevremovac“ u Beogradu postala tvoja takođe druga, ili treća kuća. Svake godine u novom izdanju ovog festivala – 2021, 2022, 2023. i 2024. imao si nastupe tamo, i uvek ponovo sa različitim sastavima, nikada nisi u istoj formaciji. Duo, trio, kvartet, tvoj osnovni Vasil Hadžimanov Band – VHB, uvek se trudiš da sarađuješ sa više kolega. Sećam se da si mi govorio prošli put da bi ti bilo dosadno da ceo život provedeš samo i samo u jednom ansamblu, i to te i dalje drži, da istražuješ, probaš, radoznalost te ne pušta? Tako zbog ove užasne političko-društvene situacije u našoj zemlji nije održano peto izdanje „Jazz in the Garden“ 2025. godine, ali jeste te 2024. kada si imao prvi celovečernji koncert sa Vlatkom Stefanovskim, kao tvoj novi izazov?

 
– Zapravo, Vlatko i ja smo to veče prvi put svirali kao duo, u smisli da smo u toj postavci. Ali imali smo mi ranije celovečernje zajedničke koncerte, samo što je tu uvek još neko bio sa nama na bini, kao recimo bugarski muzičar Teodosi Spasov, ili su bili Vlatkovi solo koncerti, kao i Stefan Milenković i Vlatko u duetu, a ja sam bio u pratnji. Tako da je naš koncert na ovom festivalu bio poseban jer smo prvi put samo nas dvojica bili na bini.


 Sa tim u vezi, eto saradnja Sa Vlatkom, sa Biserom Veletanlić imao si koncerte upravo u BitefArtCafe klubu pred prepunim gledalištem, ali ste nastupali i na otvorenoj sceni u Kapetan Mišinom zdanju, na Kolarcu … da li planiraš uskoro sa još nekim velikim imenima – regionalnim kolegama nove saradnje?

– Da, da, naravno, uvek ja planiram, to je jednostavno tako, što bi se reklo – „on going“, non stop je u povoju, uvek se dešava. Iz Makedonije to su Toni Kitanovski, Vlatko Stefanovski, Aleksandar Petrov. Evo sada sa sjanim trubačem, čije je ime Roko Zahariev, planiram koncerte. Sa njim sam bio na Berkliju, imamo jedan zajednički projekat. Takođe sviram sa Dušanom Mijatovićem, koji radi i živi u Barseloni, sa Markom Đorđevićem, koji dolazi iz Amerike. Mislim, to su jednostavno ljudi koji vole sa mnom da rade i ja volim sa njima da radim, i mi svaki put napravimo nešto specijalno i za nas, a samim tim, nadam se i za publiku.


Bukvalno ne staješ sa novim izazovima i projektima, kako se čini sa strane?

 – U suštini nije to više taj tempo kao ranije, u smislu da baš svako veče sviram negde, niti bih ja to želeo da bude toliko intenzivno, iskren da budem. Sasvim je dovoljno i usklađeno, da sam sve vreme prisutan u smislu da stalno imam, upravo to što si rekao, nešto novo da istražujem, a da opet imam dovoljno vremena da se bavim i profesurom u Novom Sadu, i da uradim neku muziku za film, i da pre svega provedem vreme sa porodicom i prijateljima. To mi je isto izutetno važno.

ČESTO ZAJEDNO NASTUPAMO MARTA I JA, JOŠ SA SVOJE TRI GODINE JE PEVALA NA MOM ALBUMU

Eto kada si spomenuo komponovanje za filmove. Poslednjih godina imao si intenzivna iskustva sa primenjenom muzikom, tako si pisao za TV seriju „Dug moru“, koja je posle četiri sezone definitivno završena, onda je usledio i veliki hit film „Leto kada sam naučila da letim“, tvoj veliki uspeh. Na tom polju, ima li nekih novih izazova, projekata – predstava, filmova, TV serija?

–   Ima novosti, upravo sam komponovao muziku za TV seriju „Okamova oštrica“ u režiji Marka Đilasa, radi „Sense Production“ (realizovali su i film „Leto kada sam naučila da letim“, prim. aut.), i biće emitovano na Radio televiziji Srbije. U pitanju je jedna odlična krimi mini serija. Tako da sam uspeo i to da stignem uz sve ovo ostalo što se dešava, što zvuči neverovatno.


Saradnja oca i ćerke mora da je veoma posebna. Nastupali ste zajedno, beše 2018. godine u Mts Dvorani u jednom delu programa na manifestaciji tada kao obeležavanje pobede nad fažizmom u Drugom svetskom ratu. Marta i ti ste imali jedan segment, posle vas su nastupali „Bajaga i instruktori“. Osim toga, vas dvoje ste nastupali u beogradskom klubu „5a soba“, i dolazimo sada do BitefArtCafe-a gde se predstavljate prvi put u ovako specijalnom programu?


–  Zapravo, nije nam premijerno u Bitefu, jer smo imali već jednom zajednički koncert tamo, ali bio je sasvim neki drugi koncept programa.. Kako Marta voli da peva i neke jazz standarde, bossa nova, onda smo mi sa trijom pratili Martu u BitefArtCafe-u. To je bilo, čini mi se, 2022. godine.

 Gostovala je Marta i kod Bisere Veletanlić, tako da se stalno nešto dešava. Čak je gostovala na mojim albumima kada je imala tri godine, pa nadalje. Ipak, ovako nešto, istina, nismo pravili zajedno, osim jednog divnog koncerta u Somboru. Shvatili smo da je ovo zapravo program koji bismo izuzetno voleli da nastavimo. I evo sada se to dešava 8. i 13. marta.

MARTA JE DONELA VAŽNU PROFESIONALNU ODLUKU – DA SE BAVI OPERSKIM PEVANJEM


Tokom Martine karijere da li je ona dobijala konstruktivne savete i smernice od tebe kao oca, i od dede Zafira, budući da je on toliko sjajan bio u mjuziklima kao „Violinista na krovu“ ili „Jadnici“? Bolji Žan Valžan iz te predstave Madlenianuma ne postoji od gospodina Zafira! Marta se istakla u mjuziklu „Fantom iz opere“ u Pozorištu na Terazijama, dakle ima neke sličnosti sa karijerom svog dede? Ili ste je pustili da se sama razvija u svom umetničkom smeru?


–  U suštini Marta je donela onu najvažniju odluku, a to je da želi da se bavi – operskim pevanjem. Ovo što mi radimo sada je ono, kako bih rekao, „side job“, usputni angažman, nešto što veoma voli da radi, ali nije joj to prioritet. Glavno joj je opersko pevanje, i na tome radi već šest godina u Nemačkoj, u Manhajmu. Ima već razne uspešne nastupe sa Berlinskom filharmonijom, širom Nemačke na raznim mogućim događajima. I Martu sada čeka taj momenat za dalje. Odnosno, da objasnim, u tom operskom svetu to ide uvek malo kasnije, sporije, u odnosu na nas koji već sa 17 ili 18 godina krenemo da pokušavamo da zvučimo kao profesionalci. Oni moraju jednostavno da se fizički istreniraju da bi mogli da uopšte učestvuju u toj nameri da se bave tim poslom u operi.

 Marta je sada praktično pri kraju svojih studija i paralelno ima angažmane.
 I plan je za sada da ostane tamo, u Manhajmu, i da proba da gradi karijeru tamo gde je zapravo i najbolje za tu muziku, da se profesionalno bavi time – operom.


Ivan Makragić